Malo karom, najviše nanoge, malo i krke, sta im i vojni kamijon šta ga vozija neki Žare iz Požarevca. Još i vozija i još i zajeba. Utra im stokila niki konzervi jerbo da je oto najboljo šta se u JNA može jist. U noć su stigli u Solin. Malo misto, lipa Jadro, preumorna i iscrpljena Hrvatka, nikoga ne znaju a dalje odat ne mogu pa su stali uz cestu stopirat. To Lovri Hrvatka objasnila. "Po cilom svitu to ti je običaj. Nemaš auto imaš palac. Staneš uz cestu, digneš palac i uvik ti neko stane.". Lovre stopira. Nije in dugo tribalo. Sta im kamijon "Dalmacijacementa".

Dalmacijacement 1965.

"Di ćete dica?" "Mi bi u Trogir." "Za po ure smo tamo. Sidajte!". Za po ure? Nisu virovali svojin ušiman. "Odakle ste dica?" "Iz Kazaginca" "Di je to ... ispričavan se ... red je da se ja, ka domaćin, pridstavim. Ja san vam Mirko. Mirko Puzić. Umjetničko ime mi Meho. Meho Puzić!" Udri usmij! Sva tri. "Al virujte, nit pužen kad odan a pogotovo kad kamijon vozin. Ja san van ovdašnji. Solinjanin." "Ja san Lovre Tomić a ovo je Hrvatka Ga ... Tomić, moja žena. Iđemo u Trogir radit i živit. Ja bi tija bit kalafat. Poslin možda i magarun." Mirko udri usmij. "Magarun!?! Marangun misliš. Lipo je to zanimanje. I lipi su to novci. Uvik triba škura, stolica, stolova, kreveta, ormara i komoda. Imaš posla priko glave a novaca ka škaje." "Škaja? Šta je oto?" "To ti je oni sitni, lomljeni kamen, žalo, pa kad oš reć daš imat puno novaca rečeš imaš novaca ka škaje. Razumiš? A di van je ti Kazaginac?" "Ercegovina. Odma do Duvna." "A znan sad. Proša sam par puti krozanj kad sam vozija cemenat u Duvno. Lipo malo misto. Zeleno. Sićan se. Nego ja vidim da ste preumorni pa ću vas lipo, ka pravi domaćin, odvest na večeru i piće da se okripite pa čili i siti i napiti dođete u Trogir. Ja u Trogir ne mogu pa ću vas iskrcat kraj pazara. Ok?" "Ne triba. Nismo mi ni gladni ni žedni. Samo nas vi do Trogira ..." "Ni čut. Niko od Mirka Puzića nije oša ni žedan ni gladan pa nećete ni vi! Kuco!" "Šta van oto znači?" "Muči! Šuti! Ništa ne govori! Idemo di ja rečem i kad ja rečem. Jist i pit je sada red!". Nasmija se Mirko iz srca, i očima ne samo ustima, kakoš ga odbit. "Teško žabu u vodu natrat!" podupri ga Beška. "Aj, kaste navalili. Al obećajte nan doć kad se smistimo u Trogiru. Ipak ste vi naš prvi prijatelj. A ja ću vam zeljancu napravit (ako je ima di gotove kupit paralelno s otim šta je rekla pomisli Hrvatka)". "Nevolin ti ja to sa travama. Okreni ti bržolu dvi na gradele, ladne pive naman dvojici a i tebi ako si prava i štaš bolje!". "Dobro. Metit ćemo mi zeru mesa na gradele samo nan reči šta je oto?" "Gradele? Gradele su ti one rešetke od žice sa nogama i ručkom il ručkama šta ih staviš na žar. Meni je sanji najdraža spiza makar i kupus bija ..." "Kupus?" Hrvatka začuđeno. "Je! Je! Kupus. Oti s gradela je najbolji. Staviš ga i nakon minut nigdi ga!". Udri u smij. Sve troje. Hrvatki se, zna da nema šamse, al učinilo jon se, ma je garant - i četvrto među njiman se nasmijalo ovoj Mirkovoj šali.

... zeru mesa na gradele ...

Baš su imali sriće šta im sta ovi Mirko. A luda čovka. Vozi a u njizi gleda, vozi a rukama pojašnjava ono šta govori, vozi a ne prikida govorit, biće željan društva. Ma šta željan, tek je krenija iz Solina u Karlovac. I šta su se vozli. Neki ni petnajst minuta skrenu on desno na ugibalište di je već bilo par kamijona i mali auta. "Triba goriva nasut. Tilu svom! Amo ća!" "Ajdemo! Teško žabu u vodu natrat!" "Rečeš li to još jednom Lovre žabe ću ti naručit za večeru." "Nebi ima ništa protiv al janjac je janjac, pa makar i na ražnju.". Tako veseli, razgovorljivi, razdragani, ka društvo staro bar desetak godina, uđoše u dupke punu gostijonu šta se "Radost" zvala. Po svakom stolu zauzetom ime je i pravdala. Puna ki šipak. Štaš sad? "Neka, neka. Sad ću ja to rješit. Zna Drago mene. Ja sam ipak stalni i dobar gost, pojidem za trojicu a platin ka jedan". Udri u smij. Svi troje (Hrvatka sluša, pokuša osjetit, ma luda li je, dite tek u trećem oživi, al ko zna, kako mu ćaća stalno neda mira ...). Mirko šanku, njizi dvoje pogledon jedno drugom govoru "Baš nas krenilo!". Ne šta se brzon došli, ne šta se nisu satrali tri dana po putu kako su mislili da oće, ne šta in Žare da one komzerve, ne šta in Mirko plaća večeru i piće, nega ... krenilo i.

___________________________________________________________

RJEČNIK

kar - zaprežna kola
krke, nakrke, nakrkeći, nakrkače, piška lonca, pišalonca, kike roše, kike rece - nošenje bilo čega na leđima, dječja igra
utra - utjerao
kalafat - brodograditelj drvenih brodova (prvotno majstor koji smolu i kučinu zabija između madira (oplatna daska pribijena na rebro) broda te u spojeve drvenih dijelova i tako ih međusobno brtvi)

škura, grilja - rebrenice na prozoru koje otvaranjem reguliraju količinu dnevne svjetlosti koja ulazi u sobu

pazar - tržnica
njizi - njih