DVI SLIKE A IMA I TREĆA

Čuja in je glasove koji su se gubili u daljini. Sve tiši i tiši, do nestajanja, bili svakin njiovin korakon. Taljani. Ki kad se dva rebca narogušita nađu na grani graba pa živžaću jedan drugomen sve po redu. I ćaću i mater, i strica i ujca, i širu rodbinu i tazbinu čak pominju. Reka bi čovk saće jedan drugomen kljunon oko. Glavu iščupat. Saće jedan drugomen krilo priko kolna. A nisu nega samo pitaju za zdravlje, pitaju šta ima nova, pitaju i odgovaraju na postavljena pitanja. Al živžakat moraju. Neznaju drugovačije.

Lega Bikla, misleći na Jelu i sama od sebe desna ruka po navadi krenu u gaće. Izdurat se mere sve. Do neke grance. Nekomen je ota granca bliže, a nekomen dalje, podaleko. Mora čovk izdurat šta živ čovk ne bi. Marko je bija jedan od otizi. Obavija šta ima obavit, privrnija se, po običaju prvo na livu stranu, unda na desni bok, unda se opet vratija livomen s kojin je bija nekako više na ti, nekako prijateljskiji, nekako intimniji (njemen bi i reka šta desnomen nikad ne bi), kolina povuka bliže pupku livon nogon šta je desnoj postelju činila i zaspa. Usnija čudan san. Ka ono sam je, nije sigur di, ol na trećoj Troglavskoj glavi ol u Gornjen Sitnon. Ka tuku ga vitri, turaju zemlji, oće ga leć i gotovo. On se neda. Su naporon stoji na noge, čak se malo sagea, glavu uvuka među ramena. Nije da će je odnit, glavu, al nekako lakše se probivat kroz vitar tako. Prvo glavon ga dočekat uzube. Unda kad ga zera odbiješ i probiješ unda ga širokin ramenima turit nazad, nije bitno s kojim š prvo. Vrnit vitar oklen je i doša. Da će mu počupat svu kosu. Obrve smrsit. Da će mu prišapjat svašta nešta. I u ušima Biklinim bilo ga. I u nos mu uša priteć na sav glas neš više mirisat mirisa. Dosta ti od danas. Unda ga uspija na sekund dignit s tleja, neki reful mrvu jači. Diga ga samo da mu reče vidiš da mogu kad oću. Najidiš li me itniću te, neće te niko ni nać sve kad bi te iko i tražija.

dvi glave Troglava

Gornje Sitno

Nije Bikle bilo straj. Ko se vidija bojat vitra. Nije se boja ni ka dite kad bi se vitar, ma koji, zaigra krovon njiove ševaruše. Kad se cilin krovon igra ka su jednon slamkon a ne su sedamstotinatridesetisedam snopova šta su i prija niku godinu vezali i svezali. A oto je baš bilo ružno za čut. Huk. Šušanj. Šum. Treskanje svake stapke, čak i zrna dvatri šta i nisu otribili. Ćutija bi se sitnijin nega jesi prid snagon Božjon, jakon burom oli pljuskon ol snigon koji zapada da ni Ćaća nemere vrata otvorit dok zeru ne otopi.

I, ka tako, Bikla se upra nogaman o tlej i neda se vitru šnjimen igrat kad ono glas, je žemski, al glaščina šta je nadjača i huk bure. "Marko! Marko Sariću!". Diga glavu pogledom u pravcu zvuka glasa kad ima šta i vidit: vila, Božemeprosti, vila od oblaka. Vidi jon dugu kosu, lipu glavu al lica nigdi. Mislin ima lice al ga nigdi. Dva velka krila, privelka. Tilo jon isto krupno, Jele za nju malo dite, samo stopala jon nigdi. A i šta će jon kad leti. Lebdi nad zemljon, stoji u mistu i ravno unj gleda. Prileti jezikon Marko priko suvi usana suvi usta. Proguca knedlu šta stala mu u grlu, nije od straja, od iznenađenja i progovori glason koji nije bija njegov, koji je bija dičinji, koji je bija isti onaki ka kad je ka dite govorija: "Molin?". 

vila drvarica šta se zove Krošnjarka

"Marko Sariću buron san te budila, ja, vila drvarica, a ne pismom, jerbo da san ti zapivala nikad oto ne bi zaboravija i samo bi na oto mislija. A ja ti želin dobro ..." "Fala. Fala. A kako me znaš?" "Znan te još ka dite kad si mi život spasija jerbo si mi kosu šta se zaplela ugrab odmrsija a da ni jedna vlas nije ni pala ni pukla. A da je umrla bi." "Ali to nisi bila ti. To je bila mala Tonka Jure Ivanova!" sitija se Bikla o čemen ona govori. "Tonku san metila u krošnju rasta da se naspava a ja san uzela njen lik i igrajući se su vami na vatala skoro život izgubila. Da nije Tebe bilo ..." "A kako se zoveš?" "Mene ne zovu. Boju me se. Ja sama dođen kad je potriba kome pomoć a pomoć je zaslužija svojin dobrin dilima, svojin srcen i svojin misliman" "Mislija san kako ti ime." bi smišan Bikli njiov nesporazum. "Zoven se Krošnjarka jerbo san se, a oto je ritko, rodla u krošnji rastovoj. Nega kako nisi uteka, kako me se ne bojiš ka i svi šta su me vidil i čuli. Nije i puno, al svi su utekli." "Šta bi te se boja. Nisi vištica. Vila si. A svi mi znamo da je malo zločastih vila. Nisan valjda te sriće pa me zločasta dopala." "Nisi. Nisi Marko ote sriće. Došla san ti reć nešta šta moraš znat: Brzon, vrlo brzon bit ćeš oni šta o ljudskon životu odlučiva. Šta god i kako god odlučija odluka je tvoja. Ka ova malopri kad si ji odlučija puštit a ne ubit. Ka šta nisi sad takoš cili život, od Boga ti dano. A dug te, dug i dobar život čeka. Jesu tvoji svi pobiveni al naćeš druge šta će biti tvoji. Imaćeš ženu lipu ka i Jele. Volićeš je i imaćete troje dice. Živićete ka bubrig u loju. Imaćeš i dom šta mu neće ništa valit. Pekar više nikad neš biti osin kad ti želja dođe za zamisit kruv. Vratićeš se svomen Domu, svojon Domovini kad to ona opet bude: tvoja Domovina. I nemali značaj imaćeš u odrastanju tvoje Lijepe. Tako ti zapisano u zvizdama. Ja ti samo čitan ono što ti nemereš." "Lipo te čut. I vidit iako ti lice ne razaznam. Bogu fala nemaš, oprosti mi, kopta namisto stopala, a neki govoru da su vile baš take, ali kako znaš za Jelu moju, za sve moje zapaljene u Muću, kako misliš vratiću se svomen Domu ..." "Prikide ga Ona. "Tako će bit. Iđen sada. Iman još niki posala. Sritno ti Marko Sariću. Bog i Hrvati!" još na onom "ti" od Hrvati ona ka da skoči, ka da zajaši ka konja od bure šta jon se zaustavi i pridnjin nogan ničice, klanjajuć joj se i puštajuć da ga uzjaše, ona otra. Osta sam Marko Bikla Sarić, sin, brat, netjak, rodijak, prijatelj, susid, za na šije, za na balote, za klipa potezat i kamena s ramena bacat, za zamisit sedan glava kruva za ispod peke samo u uru vrimena, za materi istres sepet trava na najgornju rpu, za Lucu branit od napasnika, za Mandi svojoj izdiljat i uresit ramu za zrcalo, ol mali kar za njene zamišljene vole šta ga vuku, vrandočanin, mućanin, pekar, ustaša. I probudi se. Nit znojav, nit pripanut, nit zbunjen. Samo se pita znajući da je sve to bija san ima li išta šta mu kogod priporučuje. Drago mu bilo šta će bit živ, šta će imat ženu koju će volit ka i Jelu, šta će imat troje dice i živit ka bubrig u loju. Al ono sa Domovinon nije dobro razumija. Šta je mislila su "... vratićeš se svomen Domu, svojon Domovini kad to ona opet bude ...". Otkalen ću se vratit i kako će to ona opet bit Domovina?
Mutap više nije služija pravoj svrhi svojon. Sad mu bija postelja, pa kako se probudija tako ga i dobro istresa, smota i šnjimen pod livicu. Karabin zametija na desno rame. I krenija. Novoj Domovini, ženi, dici. Kako mu Krošnjarka poručila. Uzeja je lac koji je napravija od komada žice šta mu zapeja za nogu prija niki dan. Ujitiće, bude li sriće zeca, dobro obidvat i nogaman svakodnevni zadatak dat: Prijedoru!

___________________________________________________________

RJEČNIK

rebac - vrabac

navada - navika

izdurat - izdržati

mere - može

otizi - od tih

vrnit - vratiti

oklen, otkalen - odakle

ševaruše - kuća kojoj je krov od ševara

prišapjat - prišapnuti

reful - udar vjetra, nalet vjetra

ćutija - osjećao

tlej - pod, tlo
proguca - proguta

dičinji - dječiji
vatalo - dječija igra "lovice", kad jedan igrač hvata ostale i dovoljan mu je jedan dodir tijela da prebaci zadatak hvatanja na onog koga je takao
otra - ode
mutap - velika suknena vreća
zametija - stavio teret na rame ili leđa
ujitiće - uhitit će, uhvatiti će
lac - žičana zamka u obliku lasa za manju šumsku divljač
obidvat - jesti, ručati