VAKO ĆEMO

Dozgovorili su se. Taman njizi dva ukuću, priko praga kad začuju Galin glas: "Il tako il nikako!". Nasta šutnja koju Turina i Rašeto nisu tili pometat i prikidat pa su ostali ukočeniti ki kipovi šta su ji malopri vidili po Trogiru. Potraja ta šutnja i onda začuše Bešku: "Unda neka bude tako". "Neće tako. Rađe nikako. Neće mene niko od tebe odvajat!" ki lav kad reži tako in parija glas Hrvatkin. "Ćaća. Volin tebe, mater i Cmiljku najviše na svitu. Al isto tako volin i Bešku. Drugon vrston ljubavi. Od Boga je data. Ne radi mi oto i ne misli da si najpametniji na svitu!". Začuše onda Cmiljkin glas: "Ja mislim da je tata u pravu i da ga tribaš poslušat. Tako je najboljo za sve. Vrati se snami Domu. Beška nek ostane radit. Za 10ak dana nek te dođe zaprosit. Za misec dana ćete se vinčat. A dite kad se rodi rećemo sviman da je nedonošće. Tiš i tako bit u Trogiru pa ti Kazaginac neće gledat trbuj koji reste.". Opet pauza. Opet teška tišina. Potraja. Turina i Rašeto se pogledaju i jedan drugom očiman "Muči, šuti, ništa ne govori i ne miči!". Hrvatka s uzdahom: "Onda neka bude tako. Večeras se vraćam s vami u Kazaginac ka da ništa nije bilo. Lovre moj jedini i najdraži pritrpit ćemo ovi misec dana a unda ćemo bit muž i žena a brzon i ćaća i mater. Je da će neki postat baba i dida i da in neće bit drago al šta ću in ja. Teti pogotovo!" i poče se smijat, iskreno iz srca, sritna šta je sve rješeno, a smiju Hrvatkinom brzo se svi pridruže. Turina i Rašeto se pogledaju i kimnu glavom. Otvoriše polagano vrata čiju škripu nisu mogli čut od smija, pa i jako zalupiše, ono, ka, evo nas dva, sad smo ušli, nismo tu već deset minuta i nismo ništa čuli.

Kad su ušli u blagovaonu još su se svi smijali pa će in Turina: "Vakom smiju fali samo ojkalica ili bolje reć u vašem slučaju ganga. Da bar iko zna zagangat ...". Skoči se Gale ka da ga je štogod u gujicu ubolo:

Evo vuka koji bi se tuka

di su voli koji bi se boli!

Pridruži mu se Beška, a ni vitrovčani nisu tili ostat dužni pa neka je i ganga:

Evo momka, ne puši, ne pije

vratija se juče sa robije!

Još se nije rodila budala

da bi meni priko puta stala!

Ja baraba ime mi je Mate

daj mi mesa ne triba salate!

Sinoć name poletile flaše

ja zinijo da me ne promaše!

Šta ću tužan kad san malo dužan

po sto, dvista, na stotinu mista!

Više volin vidit čašu vina

nega strica i njegova sina!

Pijen ćaća odsad ću i više

kada umren da mi grob miriše!

Da rakija iz oblaka lije

kiše bi mi bile najmilije!

Gangali bi oni i do priksutra kako ji krenilo, ali in žemske skrenu pažnju:

Dođi lolo do desetog sata

ako nećeš ti pošalji brata!

Moja lolo Bog mi te ubio

sinoć si mi krevet razvalijo!

Lola moja prokrčijo stazu

sada mogu drugi da prolazu!

Cilo lito boli me komarci

evo zime sada će muškarci!

___________________________________________________________

RJEČNIK

njizi - njih

turina (korun, kukuruška, kurelja, kureljica, ovaljina, paćalica, paćura, šuvela, sturina) - drvenasti dio kukuruznog klipa - u ovom kontekstu nadimak

rašeto - vrsta rešeta (sita) od slame, pomagalo u kuhinji (kod prosijavanja brašna) i poljoprivrednim radovima (kod prosijavanja žita) mrežastog, rupičastog dna - u ovom kontekstu nadimak

ukočeniti - ukočeni

ki - kao

i, ji - ih

beška, bešika - kolijevka, zivka, zipka - u ovom kontekstu nadimak

parija - izgledao, činio se

tiš - ti ćeš

trbuj - trbuh

reste - raste

muči - šuti

ganga, ojkavica, ojkalica, rera - ojkanje (vojkanje,treskanje, orzenje, rozganje) je najstarija vrsta pjevanja u Hrvatskoj. Karakterističan je poseban način pjevanja slogova hoj, voj, oj, duljim tremoliranjem ili također duljim ili kraćim melismima. Javlja se kao pripjev u deseteračkim i osmeračkim pjesmama a izvodi se pojedinačno u takozvanim samačkim i putničkim pjesmama ili češće dvoglasno. Ojkalica se u Sinju tradicionalno zove rera, a u Imotskom i okolici te u zapadnoj Hercegovini ganga (gangalica).