Penja se uzabrdo, ki divojarac skaka sa kamena na kamen pun force, a još puniji volje. Jak u nogan ki u rukan, samo zera jači, gibak, nema veze šta je kruva vidija zadnji put prija devet dana a jia zadnji komadić sira iz mišne prija tri. Nema veze. Nema veze šta oda već ... kolko ima ... sedamnajst dana. Triipo dana od Zagreba do Muća mu tribalo. Šta na noge, šta su oniman šta su njegovin pravcon išli. Bilo seljaci volovskin ol konjskim karoviman bilo vojnica. Čak se i tankom cilo pozapodne vozija. Unda kad je naša Muć izgoren i soriven i odlučija nevraćat se Zagrebu i svojoj dvanajstoj bojni, Delku Bogdaniću svomen, krenija, nanoge, a dakako će, priko Svilaje pa di svrši. Unda prija na minut od Vitrova srija Turinu šta je trka sa malin u naručju, pa odlučija priko Dinare Prijedoru zato što je zna da je u njemen Sedma lovačka pukovnija četvrtog brdskog zdruga a on bi prijavak podnija il Atilijinoj il Redžinoj ustaškoj miliciji.

vojničari ustaške Handžar divizije

Bilo lišća kolko oš. Ni vode mu nije tribalo jerbo je oma, zarana u zoru, bra ga i muma su roson po sebi i tako dvi muve jednin udarcen. I jilo i pilo. Jia našta naletija. Bokvicu, borač (boražinu šta neki reču), okrugle da nemogu bit okruglije listove potočarke, jia je lišće čuvarkuće ("Nu! Čuvarkuća iakon kuće ni blizu ..." mislija u sebi Marko), zmijske trave šta jon mnogi nesmidu ni prismrdit jerbo "Čin se zove tako biž od nje. Kuš se zmijon zajebavat!", brašnjenika (divlje blitve), dragušca (" ...potočarka još se zove a potoka joj nigdi, nu, i kreša jon reču ...". Zna je Marko sve oto jerbo su Materi dolazili iz svi krajeva po trave i meleme, pa i savjete, pa je tako čuja i naučija i zapamtija kako kojo selo zove istu travu). Jia Marko. Jia, tamanija, trbuj punija. Zečinje diteline najrađe, bedrenke, loboda, sedmolista. Jia nikad gladan Marko gljiva. Nije ima straja da će ga koja otrovat. Zna in svaku točku šta ih lipšim čini di in triba stat a ne jesul otrovne ili nisu. Nije i pra nega bi i brtvulinom očistija od zemlje, na štotanje izreza, zera prosušija na suncu i unda deri. Bukovaču, crnu trubu, vrganja je bilo malo a kovara i zelenjače nije ni tija brat jerbo i mora kuvat. Čuva je ocilo. Kad bi naiša na smrčke, zdiličarke il tavičarke, na biserku il modrikaču bilo bi vako: mutap lagan - beri, mutap pun a ne težak - samo i pogledon pomiluj i iđi dalje svojin puten. Puten šta vodi Prijedoru.

Svilaja - Orlove stine

Slazija nizabrdo brenzavajuć rukaman u zraku ki štekavac kriliman šta i raširi i kormilari njiman ciljajuć u najmanje od najmanji pilića šta trču materi svojon pod skute, brenzavajuć petaman na kojiman, još malo, peta cokulaman nestalo. Probiva se, namistima ki živon ogradon, grabovinon trnjavon, guston, šta se neda kroza nju, šta se neda maknit, radi koje je mora bauljat i pokriti i sakriti šta uši, šta oči, lice cilo. Nekako, bez išta da je mislija, počeja ja vrime računat "do Turine" i "od Turine" ili, bolje reć "do onog dana kad je Turinu trevija" il "od onog dana kad je se sa Turnom rasta". Čim je počeja mislit o tomen veli samon sebi, a komeće, "... pa i je ... valja tako mislit ... drugi san čovk od kad Muć zapalilo ... opet, jesan li čovk. Evo me ka zviri. Smrdljiva samon sebi, neoprana još od one vitrovačke lokve (Mrzla), neobrijana već kolko dana. Nije bija baš neki muški šta se brade i brkova tiče. Bila mu jaka dlaka, prijaka, mora bi se dulje izbrijavat nega brijat, ali trč-trč pa dlaka, ritka, tako da nije moga puštit ni brk ni bradu, al rekla mu ono jemput od stoputa šta su znali progovorit kad bi se sakrili u gaju Jele njegova " ... ki čeknja Ti dlaka. Tvrda tvrdo Ti sve tako bilo ..." pa u smij, pa prikini pričat, pa upri dok nečuju "Jele! Jele! Jeleeeee ..." mater šta je zaziva. Unda trkon navuci se, obuj se, obuči se, popravi kosu, rukon poberi svaku travku, iglicu il cvitak po kojom su se valjali. Trkon poljubacdvatri. Trkon kući. Svaki svojon. On desno Ona livo. On Sarićima Ona Matićima. Jele moja ...

A volila Jele kad bi mu, dva dana neobrijano lice, sisama umivala. Baš volila. Pa se je brija svako treći dan kad bi mu već grdila čekinja lice ... Ote mu se smješak. Pa ga otra uzdah. "Biće su se naredali i na Njoj. Prija nego je zapalilo. Nju i mater i ćaću joj i tri sestre i dva brata ... majku van jeben esesovačku. Doćete i vi Bikli na red!". Zna je da mu nije pametno na izgorili Muć mislit, na mučene, silovane, priklane, zapaljene, striljane, obišene ... da mu muti razum oto, da mu srcu neda radit di mu misto već ga tira u grlo di ga tuši namisto da mu samo tilom tira, pumpa krv. Suši mu pljuvaku. Balune mu puše u ušiman. Jedva zraku dade kroz nos, kroz usta u pluća pa mu ga vali. Vali mu zraka. Sve od takvi misli. Misli o izgorlom Muću i njemu najdražim. Sta. Poteza zrak nadimajuć prsa ka cigo šta se s medvidom rva a nakon što se naplesa na zadnjin nogaman ... cilo Selo došlo ... nisu virovali svojin očiman kako medvid sluša, pleše, ne ujida i ubiva, pripanut spušteni ušiju, s velkom karikon kroz njušku probivenom di bi Cigo provlačija konap kad bi završija s predstavom. Za pojist i popit i ako mu ko dade pršuta za ponit. Nemora Cigo kruva ... " ... dagajebeš ... pršut je rana za bogove, ne ljude, posebno cigane. Ne treba hljeba!". "Tako je ... triba uteć misliman prija nega tilon ... Upri Marko! Valja vratit!" misleć sve tako Marko uoči crni turovac ... "... taman mi on triba ..." promisli sitivši se kako ga Mater brala, vadla bolje reć, svima šta su tili mršaviji bit oli bi tili da in kosa ostane na glavi ol da je više imaju. Je on ukusan al nije baš za najist se. Taman da će livo nekakvoj stini s koje more kad se uspne prigledat naokol ugleda šumu od koprive šta je Mater često kuvala i u tisto misila govoreć "I siti i glava nas neće zaboliti!". Ka dica u dvoru tako su se i one igrale puštajuć vitru da ih lijega zemlji pa bi se itnile nazad u arju sve smijuć se, cikale i vikale, vatale se jedna druge i omotavale mazeć se pripune nježnosti ... nemoš gledat, nemoš pogledat bilo di a da se Matere ne sitiš. Kakoš? Evo, omanama je sada vidi i čuje. Govori Luci: "Luce. Nu je! Najboljo je prolićon kuvat. I u čaj i za pitu spravit. Ako ti dođe kogod šta nemere spavat, šta ima grčeve u drobu rećeš mu da je nabere ili mu ti dadni za misec dana. I moraš mu reć da voda nesmi provrit. Mande jel ti mene slušaš? ..." ka pripritila bi maloj Mandi a ova bi, uvik tako: "Jesan Majo. Zanje si rekla za godinu dana ..." i u smij. Svi četvero.

Marko Bikla Sarić

Zna je Bikla da je bija lip jerbo još su tri njizi na siliman mu donosile vode, same od sebe, nije in ni tražija. Pametno. Četrvrtu, Jelu je čeka i dočeka. Ona mu se najviše svidila. Ne zbog ćaćina imanja i blaga, ne zbog sisa koje bi ti prve došle, davno prija Jele, ne zbog očiju jon čas vaki čas naki, modrih na minut i ljubčibastih uru, pa opet modri uru, ljubčibastih cili dan. Ne ni zbog stasa jon kojin je skoro njemu ravna bila, visoka, jedra, lipotca. Zbog osmjeha. Zbog toga što kad se nasmije sve oko nje se nasmije. Zbog toga što kad se nasmije njega nika toplota šta nije toplota, nika lagoda i ugoda, ka kad bi ga mater u san tirala pivajuć i držeć ga u naručju, nika ka da neodaš zemljon već ni ne letiš nega lebdiš, obuzme ciloga. Kad se nasmije Marko bi usta iz mrtvi taki je ima osjećaj. Kad se Jele nasmije prvi bi dotrka dokle triba dotrkat, nema veze šta je slomiveni nogu. Kad se Jele nasmije ognja bi pija, vodon se mrzlon mrzal grija. Kad se Jele nasmije i kad jon vidi zube, usne, gornju šta leti malo livin kuton ukrivo, tice bi plivale, ribe bi letile, taki je Marko ima osjećaj. Kroz zide bi oda, koraca priko voda, vola cila marenda, stolitar popija, taki je, kad se Jele nasmije, Marko Sarić bija.
Prenu ga niki čudan zvuk. Nešumski, nebrdski, neplaninski, neljudski, nit od kake beštije. To je ... to je ... jebate! To je bacikla. Spuznu oma na zemlju, puzeć, puzeć, puzeć bovanu šta ga mere sakrit i iza kojeg mere ćirit. Samo livin okon, pun opreza proćiri pomalako skidajuć Mauser Karabiner 98 sa desnog ramena zlu ne tribalo. Vidi ka niku stazu. Zera, nije i puno tuda odalo, ugažen ka put na ledinici. Zvuk mu bliže i bliže. Stiže. Prvon je vidija prvo kolo i ... taljan, sad ga i čuje kako pjevuši nešta na taljanskom ... je, je brte, piva, Boga ne moli ... bacikla tandrka, trese se, zvoni bez zvona, blatobrani jon klaparaju, skače ki brav kad se obada a unda začuje, nije sigur: "Cammina e voi! Unita di arresto!". "Dva su dvi in matere jeben ..." jidni, bisni ki vepar bisni Bikla završi misal su "obe ću i ražalostit". Zna je Bikla da su taljani još u prvon ratu imali bacikle. A oti šta bacikle vozu da su više volili vozat se nega ratovat. Taljani! Saće i ubit.

još u prvon ratu taljani imali bacikle

Puštaće da ovi drugi, šta oda na noge dođe prvi na nišan, smiriće ga u uvo, livo, njemen okrenito. Unda će drugog taljančića straj ukočt na mistu, mere bit i pane sa bacikle. Isto u glavu. "Nisu taljani Muć palili al su prijatelji moga neprijatelja. Jeben i u pera!". Nije mu tribalo nega par sekundi da se lipo namisti. Livon rukon koju je lakton upra u zemlju podupra je karabin. Da ne skoči kad opali. Par puti je na brzinu izdanija i udanija kako bi primirija disanje i moga točnije naciljat.

___________________________________________________________

RJEČNIK

uzabrdo - uzbrdica
force - snage
zera - malo

vojnica - postrojba
tank - tenk
pozapodne - poslijepodne
soriven - srušen
muma - jeo punih usta
ocilo - ognjilo, kresivo
mutap - velika suknena vreća

brenzavajuć - kočeći

štekavac - vrsta orla
cokula - vojnička cipela
trevija, trefija - susreo
otra - otjera
itnile, hitnile - bacile
bovan - veliki kamen
mere - može
proćiri - proviri
pomalako - polako
tandrka - ružno zvuči
brav - stari ovan
obada - prestrašen bježi od zujanja kukca obada i mogućeg uboda
jidni - ljuti

PRIJEVOD

Cammina e voi! Unita di arresto - Hodaj i ti! Naši stižu.

NAPOMENA

Poštovani čitatelju! Kod prijevoda drugih jezika služim se Google translateom koji nije baš najpouzdaniji prevoditelj pa ne zamjerite ako se šta smješno ili glupo desi kod prevođenja.