DALMATINSKA ZABOLJO

Antimon, vitrovčanin na privremenom radu u spliskom Škveru neki dvaes godina, zazva još jedno "Karlovačko". Mala već jidna: "Oš lovačko? Deveti put zoveš i ja ti deveti put triban reć neman. "Žuja" jol ništa!". Znala mala s Antimonom. Znala mala sa sviman njiman. Zato je i Stipe pod zlato plaća. Prosječna plaća plus manča, a to bi je, zafaljujuć gostiman vlajiman, izraženo u postotku devedesetidevet posto, ritko bi se ko ko nije vlaj zajeba pa uša u Domovine, dakle, to bi je, manča, izašlo ka i prosječna plaća. Volila je ona njizi jerbo je i sama bila vlajna. Iz Primorskog dolca. Morala ostavit ćaću starog, bolesnog, nemoćnog i trbujom za kruvom. Srića pa je Stipe pripozna njen talent kad mu se javila po priporuci Antućinoj, a Antućina priporuka opet došla priko priporuke stričevoga sina prijatelja koji je radija isto u "Vodovoda" ali na nekom jakom mistu, a ne ki i Antuća. S početka, možda i misec, tribalo joj naučit posal šankerice i konobarice, dok je naučila pića, kako se kojo zove, u šta se kojo liva, kolko košta kojo, par dana joj za tuć blagajnu kako joj Stipe reka "... jednon od sto puta ..." i leglo joj. Sad ki prava. Već treću godinu u "Domovine". Sve i zna udušu. Oni o njoj ništa osin da je iz Primorskog dolca, da ima betežna ćaću i da mu plaća ženu šta ga obađe, rani i oblači. I zbog toga jon nisu tribale ni minice ni dekolteji. Svi je volili i poštovali. Pogotovo kad su popili. A pili su stalno. I prija i pošljen Škvera, najviše škverana bilo, do zadnjeg autobusa, ko nije ima auto, marendavali, ručavali, večeravali, bacili na karte, na šije, itali u pikado, gledali TV, "Hajduka" pod mus, činili ga i živili život gostijone ka šta je bila "Domovina".

Primorski dolac

Antimon naviknut na "Karlovačko" smantan od samo osan do sada popiveni "Žuji" ispriča jon se i potvrdi da mu dadne još jednu. Vitrovčanin rodon, škveranin-varilac, Ante Jukić šta nije Ivanu Jukiću bija ništa u rodu najvolija je bit, kako bi on reka, "u blaženu stanju". Ni pijan, ni trizan, a za oto mu nije puno tribalo. Jedanajst piva i - nebi dvanajstu da mu pištol uperiš u glavu. "Mala, reci Stipi bude li me zajeba i nemadne li više Karlovačke, nego uša u tal sa "Žujom" da me više neće vidit. A to mu neće bit svejedno. Ne šta san lip i tip, nega šta mu misečno popijen priko četr stotine pivi, pa ti izračunaj. A di su drugi moji, šta mu neće doć ako ja ne dođen." Tiho, pristojno i izvanredno jasno u svom tom gostijonskom žamoru pripritija se Antimon Stipi Domovini. "Reču mu čin ga vidin! Ti si Antimone naša ponajbolja mušterija, šteta jedino šta neš  jideš, ne zbog novaca, nega zbog tvoga zdravlja.". "Ne diraj se u me, ne pačan se u te!"

Nije mala znala da je Antimonu, ka i cilon Vitrovu poseban dan. Čuli su za smrt Stipinu, Stipe Bašića šta su ga Kacijola zvali i svaki od njizi je oto odradija na svoj način. Sprovod je prikosutra, pa je sviman ostalo vrimena za pomen na Kacijolu, skupno i ponaosob. Mala, kojon još i niko nije zna ime, a bilo joj Dragica, jerbo svi je zvali Mala, prvi Stipe Domovina počeja, a ka gazda jon, poslin ka gazda jon, prijatelj i ćaća, jerbo je radon to i zavridila, i ona se stužila kad je čula da je Kacijola umra. Znala ga je dobro. Umirala od smija šnjimen i njegovin joj pismama šta bi jon i u sekund izumišlja. Al najviše ga zavolila onog dana kad je skočija na jednoga šta se isto iša pravit pametan pa jon reka: "Mala moja iz Primorskog dolca, jeba bi te kraj matere i oca!". Kacijola omanama u prsi, za njimen i njegovi, a nije i bilo oti dan puno, biće dvadesetak, bubotak, dva, tri, za ruke i za noge i šnjimen na asfalat, na cestu, uz pritnju da nikad nije više uša tute. I nije.

župna crkva sv. Ante Padovanskog

Znali su stariji a mlade nije bilo briga da se Primorski dolac sve do kraja drugoga rata zva Suhi dolac. Mladost odlazila, ne zna stat. Starost ostajala, dok ne umre. Problem ka i problem u svim seliman Rvacke naše, a napose Zagore. Odumiru sela. "Neće niko motiku, mašklin, mašur, kopat, orat, sijat, žet, rađe u Škveru tuku ruzinu, vozu u "Prometa" ol radu na željeznici. Blaga zeru još i ostalo. Ali pravo zeru. Tu i tamo koji tovar, krave dvi tri, kokoša cilo selo nema sto u jatu, a šta ću ti govorit. Sve ti je jasno." po prilici je tako govorija stari Ante prvon novinaru koji se sitija i svratija u Primorski dolac da bi šta o njemen napisa. A reka mu šta je već na sto mista vaki i slični čuja. Umire Zagora. "Da nan je baren u Saboru koji zastupnik il u Županiji koji vjećnik pa da nan da malo ruke, da štagod pogona sagradimo,  da mladost ima di radit, za kruv zaradit, pa bi ona zera i u polje, u vinograd, kozu, ovcu, mogli imat i radi i ranit i dice bi oma bilo više. I težak bi to bija život, ali bi ga bar bilo. Vako sinko, kad dođeš drugi put moždaš nać koga koji je doša za vikend obać misto di je naresta, ol grob ćaćin i materin. Neš nikoga nać. Evo meni sedumdesetidevet, žena umrla prija jedanajst. Dva sina mi u Škveru, postanari u Splitu, ćer mi Dragca konobarca. Svaki po dvoje dice, ona još cura. Ne isplati in se živit ovdi i plaćat puta za do u Split. Dođu oni meni. Često. Na Svetoga Antu, Uskrs, Božić obavezno, i spoju koji vikend. Znaden ja da imadu oni svoj život, svoju dicu, svoje križe šta i nosu. Razumin ja njizi. Tili me vodit doli. Šta ću ja doli. Ka i ovdi, cili dan o šćapu naslonit, sidit isprid kuće. Ovdi bar mogu sidit. Bili moga doli? Razumiš. Ajd, dosta ti od mene, sad pušti to da čujen šta san reka!". Pustija mu novinar snimku, a stari Ante Mišković, slušajući sebe i šta govori, bradu o štap, po običaju i šta nikad, suza suzu goni. Suza suzu goni i natapa rvacku grudu morem znoja prolivenu. Moren svi mora. U kamenu od kamena kuću sagradit, nać bokunić zemlje šta može rodit, bunaru nać vodu, gustirnu, žegu ol buru pritrpit, zmije in ki i gušćerice, vuci in ka i pasi. "E, Zagoro moja Zagoro. Da bi išta bilo bolje zvala bi se Zaboljo a ne za goro! Tako bi i bilo bolje nas zvat. Dalmatinska zabolja. Možda bi nas se i, Božemeprosti, dragi Bog sitija, kad su nas svi zaboravli." Završi stari Ante svoju pripovid, otra šudaron suze i suzaman okupano staračko lice i uzdahnu, duboko, duboko. Novinar "Slobodne", dite, mulac, početnik, ovo mu bila treća reportaža, dobija ono šta niko neće, šta neće niko i čitat odlučija prenit od riči do riči samo šta je Ante kaživa, bez iti jedne svoje riči, šta riči, zareza, umetnutog. Pametnome dosta. A Saboru, Odborima za lokalnu i područnu (regionalnu) samoupravu, Odboru za poljoprivredu i svim zastupnicima, a neće i biti malo, porjeklon iz Dalmatinske zagore napisat će nešto tipa "J'acuse", ka šta je Emile Zola svojevremeno pisa Felixu Faureu odnosno ondašnjen narodu francuske i njiovon prisjedniku. Novinar se zva Ante Grubinić i bija je splićanin rodom, a adreson u Zagrebu. Odlučija je poduzet, dat ruke, pomoć kolko se može. Ne samo staron Atni Miškoviću, nego sviman. Ciloj Zagori. Uzavrija od želje, euforije, iljadu ideja šta mu letile kroz glavu, poljubija u obraz Antu i odletija autu. Zbunjen stari Ante kojeg muško nije poljubilo od kada su mu dica došla iz Garde, osta na svojon sopici, čekajući da sunce zađe i on u kuću uniđe. "Dragce! Dite moje drago. Kako li je tebi sa svin onin našin vlajiman. Kaš mi više doć?" sitija se ćere, sitija se Marka i Janka, sinova, sitija se Ante, Ivana, Luke i Tomislava, unuka. Ka šta i se uvik sviju siti prija nego ode ka pogledat televiziju i zaspe šnjomen u društvu.

Dalmatinska zagora ... negdi ... ka i skoro svagdi

Dalmatinska zagora šta još ka i riba na suvon škrgaman diše

Dalmatinska zagora - lipote grublje ima li igdi više

Dalmatinska zagora - napuštita, zaboravita, samon u srciman njiz par

___________________________________________________________

RJEČNIK

jidna - ljuta

jol, ol - ili

manča - napojnica

jerbo - jer

betežna - bolesna, nemoćna, ovisnog o drugome

pošljen - poslije

šija, šijavica - stara igra za dva i više igrača gdje se pokušava pogoditi zbroj ispruženih prstiju jedne šake

mus - nešto što se mora

smantan - smeten, omamljen, ošamućen

oto - to

tal - dio, dogovor

pačan - upletati se u nešto, nametati se

kacijola, kaciola, kacjol - kutlača, kutljača, kutal, karcivola, kačica, zaimača, šeflja, šefla, šefarka, šeflenka, paljak, grabilica, grabljača - u ovom kontekstu nadimak

njizi - njih

omanama - odmah, u isti čas, u isti tren, najbrže moguće, žurno

bubotak - lagani udarac

šnjimen - s njim

tute - tu

napose (naponase) - posebno, odvojeno, svako za sebe

mašklin - pijuk, kramp, trnokop - alat za kopanje, dvostrano oruđe na drvenoj dršci, s jedne strane oštrog vrha, s druge plosnatog

mašur - plitka posuda pravokutnog oblika s dva rukohvata koja je služila za prijenos rasutog materijala kod radova u polju i građevini

ruzina - rđa

blaga - stoke

zera - malo

tovar - magarac

oma - odmah

naresta - narastao, odrastao

šudaron - maramom

mulac - dijete bez oca, nestaško

sopica - kamena, obrađena klupa, najčešće ispred kuće

šnjomen - s njom